Duhovno kulturno stvaralaštvo, uobličeno u raznovrsne tvorevine, važan je činilac za kulturni napredak čovečanstva. Istoričari kulture pri proučavanju tih tvorevina daju njihov popis, opisuju njihove osobine, procenjuju njihovu vrednost… traže njihove bliže i dalje uzroke postanka ispitujući njihov istorijski smisao i zakonitost. Oni se retko kad upuštaju produbljeno i svestrano – u ličnost samih tvoraca. Nesumnjivo je da time ostavljaju prazninu u sveobuhvatnom, najdubljem dijalektičkom razmatranju kulturnih vrednosti.

Ispitujući duhovnu kulturnu proizvodnju sa svog gledišta, lekari kao biolozi i patolozi upućuju svoju pažnju i misao najpre na samu ličnost… na tvorca tvorevine, a tek potom i na njegovo delo. Tragajući pri tom za uzajamnim odnosima i uzročnim vezama izmedu ličnosti i dela. Na taj način, lekari ispituju najpre materijalnu, anatomsko-fiziološku osnovu stvaraoca, a u prvom redu svojstva moždane grade i njene funkcije. Na čemu počiva i čime se uobličava duševni sklop stvaraoca, sklop koji neposredno proizvodi duhovne kulturne vrednosti.