Iako su Bunjinovi knjizevni poceci bili pesnicki, svetsku slavu doneli su mu njegovi prozni radovi: “Antonovske jabuke”, “Selo”, Gosipodin iz San Franciska”… Godine 1916. Bunjin je emigrirao iz Rusije, ali je za njega Rusija ostala vecito inspirativno vrelo i tema vecine njegovih dela. Biserom ruskog jezika i knjizevmnosti smatra se njegova zbirka pripovedaka “Tamni drvoredi”, u kojoj Bunjin dokazuje Cehovljevo predvidjanje da ce Bunjin biti jedini njegov knjizevni naslednik.
U “Tamnim drvoredima” citaoce ocekuje zbilja vrhunska proza pisca koji je bio i putnik i lutalica i erudita i pesnik, cije se price po lepoti i snazi mogu meriti sa delima Cehova.Iako su Bunjinovi knjizevni poceci bili pesnicki, svetsku slavu doneli su mu njegovi prozni radovi: “Antonovske jabuke”, “Selo”, Gosipodin iz San Franciska”… Godine 1916. Bunjin je emigrirao iz Rusije, ali je za njega Rusija ostala vecito inspirativno vrelo i tema vecine njegovih dela. Biserom ruskog jezika i knjizevmnosti smatra se njegova zbirka pripovedaka “Tamni drvoredi”, u kojoj Bunjin dokazuje Cehovljevo predvidjanje da ce Bunjin biti jedini njegov knjizevni naslednik. U “Tamnim drvoredima” citaoce ocekuje zbilja vrhunska proza pisca koji je bio i putnik i lutalica i erudita i pesnik, cije se price po lepoti i snazi mogu meriti sa delima Cehova.
Ulomak:
“On pocrvene do suza i, namrštivši se, stade opet da korača.
– Sve prolazi, draga moja – mrmljao je. Ljubav, mladost – sve, sve. Banalna, obična priča. Sa godinama sve prođe. Kako je to rečeno u “Knjizi o Jovu”: “Kao voda proteklih sećaš se”.
– Kako je kome Bog dao, Nikolaju Aleksejeviču. Mladost je prolazna za sve, a s ljubavlju nije baš tako.
On podiže glavu i osmehnu se bolno, zastavši:
– Ta nisi me mogla voleti čitavog života!
– Pa, eto, mogla sam. Ma koliko da je vremena prolazilo, uvek sam od toga živela. Znala sam da odavno niste onaj pređašnji, da za vas kao da ništa nije ni bilo, ali eto… Kasno je sada da vas korim, ali, ruku na srce, jako ste me bezdušno ostavili – toliko sam puta htela da dignem ruku na sebe zbog uvrede, o ostalom da i ne govorimo. Jer, bilo je vreme, Nikolaju Aleksejeviču, kada sam ja vas zvala Nikoljenka, a vi mene – sećate se kako? I stalno ste mi izvoleli čitati stihove o nekakvim “tavnim drvoredima” – dodade ona s bolnim osmehom.”
