Laza Lazarević je najznačajniji prozni stvaralac 19. veka u srpskoj književnosti. Za njega je stara porodica i pređašnji život bila jedna od bitnih stvari. Tu je on video idealnu i harmoničnu ljudsku zajednicu u kojoj svaki pojedinac može naći sigurnost i zaštitu. U svojim pripovetkama je idealizovao stara vremena i veličao te vrednosti. Porodično osećanje bratstva, solidarnosti, sloge su osnovne vrednosti koje svoje korene pronalaze upravo u ovakvoj porodici.

Stege koje su tada mučile i nametale se pojedincu on glorifikuje i stari moral prerasta u diskretnu pobunu protiv takvog režima i života. U takvoj atmosferi upravo nastaje pripovetka „Sve će to narod pozlatiti“. Likovi kod Laze Lazarevića su osećajni i dobri ljudi, ali ipak je radnja drugačija nego obična i pomaknuta je iz prošlosti u sadašnjost. U toj sadašnjosti nestala je briga o pojedincu koja je postojala u tim starim vremenima. Čovek koji se unesrećio u ratu uzalud je tražio mesto u društvu, kako ga nije pronalazio bio je prepušten ulici i prolaznom milosrđu sveta.

Bez obzira na to da li je govorio o starim ili novim vremenima, o prostim ljudima ili intelektuacima, Laza Lazarević je na prvom mestu moralista. Idealizacija starog društva i kritika novog date su kod njega isključivo sa etičkog stanovišta. Moralnost u njegovim pripovetkama nije prikrivena, tendenciozna je, što je naročito izraženo u završecima. Ti završeci pripovedaka često nam deluju kao klasično naravoučenije koje bi mogli izvući iz pripovetke. Naročito je isticao psihičko, unutrašnje stanje i preživljavanja svojih junaka kao i pesničku snagu kojom dočarava slike ambijenta i atmosfere i veliku brižljivost kojom je izgrađivao kompoziciju i izraz svojih pripovedaka.