Zahvalan sam Savetu Britanske akademije što mi je ljubazno dozvolio da preštampam kratak odlomak ili dva iz predavanja Elizabetanski Shakespeare, koje sam održao pred tim telom 1929 god.

U knjizi ove svrhe i obima bilo bi besmisleno pokušati da označim šta sve dugujem ranijim piscima: neka bude dovoljno kad kažem da mojih poverilaca ima više nego što mogu da ih nabrojim i da obaveze prevazilaze moje mogućnosti plaćanja. Ali dva imena moram da pomenem. Nadao sam se da ću ukrstiti koplje s jednim starim prijateljem iz kembridžkih dana, Litonom Strečijem (Strachey), u poslednjem poglavlju, koje je bilo napisano kao odgovor na njegov sjajni esej Šekspirov poslednji period. Ali upravo kad je stvar išla u štampu on je ostavio pero zauvek, i ja sam uklonio sve tragove neslaganja sem jednog bezimenog pomena.

Mogao bih poželeti isto tako da poslednje poglavlje udružim s imenom ser Edmunda Čembersa (Chambers). Premda, naravno, knjiga kao celina duguje više nego što mogu da ocenim njegovom delu Viljem Šekspir: proučavanje činjenica i problema, priznajem na svoju sramotu da tek kad je ona bila bezmalo potpuno gotova, i moja teorija Bure i onoga što on naziva Šekspirovo,,preobraćanje” razrađeni, pročitao sam njegove râne predgovore, nedavno preštampane u knjizi Šekspir: pregled.