u gužvi
uže, jeftinije reprodukcije knez-mihailove
(koja zvanično slovi za original svake četvrte godine
kad se prava reprodukcija restaurira u odelenju za remont narodnog muzeja)
pretvarao sam se da tražim nekoga
rekli su mi da treba da nađem tebe
ako je verovati pričama, cela knez-mihailova se može rasklopiti i kompresovati u
kutiju veličine slim-marlbora®
ali restauratori uvek intervenišu, zavisno od potrebe spektakla
u ovoj kopiji su izostavili fakultet likovnih umetnosti i grčku kraljicu,
iz istorijskih razloga su polupali stakla zapadnoevropskih kulturnih centara.
ko ima oštro oko, plate mu da se pravi lud.
ko odbije novac, dobije uput na dekompresovanje.
(posle dekompresovanja, niko više ne mora da se pravi lud.)
u toj veštačkoj gužvi dobro plaćenih
prerađenih i dopunjenih statista s prikovanim jezicima
pitajući se naglas da li ću te u ovako loše falsifikovanoj ulici zaista sresti
u punoj brzini, naleteo sam na tvoje čelo
i, nadomak za ovu priliku opljačkanog servantesovog instituta, razbio nos.
na licu mesta mi je intervenisao lokalni plastični hirurg, travestit, ne skidajući
rukavice
sestre i braća koji su požrtvovano pritrčali iz kulisa nisu uklonili bubice sa revera, koje
ne smeju da se prikažu
a ti si se, sva u crnom, dečje ucveljenog lica
sa uverljivom mrljom moje krvi na čelu
nagnula nad improvizovani ležaj na koji su me postavili
u ispražnjenom prolazu kod banke inteze
uz zvuke dirljive pobožno-patriotske pesme sa promotivnog kompakt-diska „spc“-a
rekla si mi prigodno, tiho, ali razgovetno:
koliko god tvoj nos bio smotan,
ja ću te zauvek voleti.
tresla si se,
od treme.
povredila si me, rekao sam ti, ali znam da nisi htela.
htela sam da ti se javim – sricala si, prisećajući se – ali nisam stigla,
odmah si krenuo nosem na mene.
sada te, eto, volim.
u jeku postoperativnih bolova, na intezivnoj nezi
na promaji kod intenzivno opustelog bankomata
(okruženog sledbenicima specijalne policije)
bilo je to ipak lepo čuti
pitao sam se hoćeš li mi oprostiti
(sve moje misli prenosio je razglas
glasom koji je toliko podsećao na moj)
mada sam znao da sam samo svom bestidnom nosu imao da zahvalim za nadasve
čestit
premda nezaslužen zavet.
zasmejao sam se
a tren kasnije se ulicom zaorio snimljen smeh plaćenog, multiplikovanog gledališta.
postideo sam se – pisalo je u didaskalijama –
od jedne tako prekorne ljubavi, ali
vidiš, i ja krvarim, to sam ti rekao da ti vratim istom merom.
a ja sam tvojom krvlju obeležena,
rekla si na to i smerno legla pored mene.
