Medu prvim iskazima Selimovićevog romana Derviš i smrt stoji Nurudinova reč da je njegovo zapisivanje poteklo iz potrebe koja je jača od koristi i razuma”. Nurudin ne zna šta će sve biti zapisano, kojim će neistraženim putevima krenuti njegova misao i njegova nada, kao što ne zna ni da li će nada biti ostvarena a misao dovoljna. On samo zna da će mu pisanje pomoći da sačuva nešto od onoga što se zbivalo u njemu, da bi ga tako otrgao od uništenja što svemu ljudskom preti. Šejh hoće da vidi sebe kakav postaje, a upravo mu pisanje to omogućuje, pisanje koje on naziva „nemilosrdno isljeđenje, šejtanski po- sao”.

Akcenat je ovde stavljen na unutrašnji vid istine. Noć je, sveća pucketa, golubovi se javljaju s tavana thim gukanjem, pero škripi po hartiji, nezaustavno, red pored. Sta Nurudin hoće? Za kakvim razrešenjem teži? Šta bi

on da dokona, da prelomi u sebi, da odredi? Nije u pitanju njegovo postojanje od juče, nije u pitanju Derviš i njegov život precizno odreden propisima derviškog reda. O tome Nurudin- svetlo vere zna sve. Nije derviš stavljen na probu savesti. Na probu savesti stavljen je čovek u dervišu. Evo pravog pitanja: Derviš prema čoveku, čovek prema Dervišu. Problem je u ukinutom jedinstvu. Staza izmedu Derviša i čoveka u njemu zastrta je maglom i taj put se više ne može lako preći, kao ranije. Nema više puta izmedu onoga što jesi, što si mislio da je tvoje postojanje misli koja razara tvrdavu postojanja. U Derviševim nemirima rije pomisao da je negde nekakva pogreška…