Kao svedočanstvo iz logora, Priče sa Kolime eliptično svedoče i o »slobodi«, o običnom svakodnevnom životu jedne zemlje u periodu koji nije kratak – od kraja dvadesetih do duboko u pedesete godine. Salamovljeve priče su svedočanstvo o decenijama masovnog straha, nepoverenja, psihoze zbog kazne bez krivice. One su svedočanstvo o posuvraćenim individualnim i kolektivnim vrednostima, o čudovišnom i besmislenom žrtvovanju miliona ljudi. Priče sa Kolime su i svedočanstvo o propadanju jedinke u logoru, o onom najstrašnijem, nepopravljivom, moralnom propadanju. One prate psihološku dimenziju rastakanja ličnosti. Za Šalamova je logor negativna škola života, iz nje niko ne iznosi ništa dobro. U priči »Crveni krst«, autor o tome eksplicitno govori. Logor uči samo laži, prevari, neradu, beskrupuloznosti, sebičnosti, guši dostojanstvo i solidarnost, zatire u čoveku sve što je ljudsko. Svako ko ima veze sa logorom – zatvorenik i stražar, civil i upravnik – nosi na »kontinent« ove strašne pečate logorskog života. Šalamov gradi psihološke portrete junaka koji su, kako to veli Solženjicin, »dodirnuli dno bestijalnosti i očajanja«. (Iz pogovora Ivane Vuletić)
