Lison u kulturološkom autošovinizmu vidi jasan znak rezignacije i razočarenja. Evropa se sama uspešno uništavala u XX veku, u Prvom i Drugom svetskom ratu, usled čega je veći deo Evrope u XXI vek ušao demografski osakaćen, a mnoga kulturna dobra, pre svega u Nemačkoj, bila potpuno uništena, a većina nemačkih gradova godine 1945. ličila na Hirošimu. Optički gledano, oporavak je bio začuđujuće brz, ali moralni i duhovni poraz bio je nemerljiv i znatno dublji.
Knjiga počinje ne s ubeđenjima, mišljenjima i tvrdnjama, već pitanjima. Na primer: šta je to naročito u duhovnom razvoju Zapada, što ga razlikuje od ostalih kultura i civilizacija? Zašto je upravo hrišćanska Evropa punih pet vekova bila gotovo bez konkurencije dominantna u svetu? Zbog čega to danas nije tako? Koji su uzroci evropskog pada?
Lison počinje s činjenicom da crnci iz Afrike, arapski svet, pa ni Kina i Persija, kao najstarije civilizacije, nemaju jednog Đordana Bruna, Šekspira, Leonarda i Erazma, a ni Mocarta, Kanta i Hegela. Sve civilizacije su se vekovima, gotovo do naših dana, divile Zapadu i njegovim dostignućima na svim poljima ljudske delatnosti (str. 100).
