Vrhove brkova nosili su upletene kao bič. Pokolenjima se nisu smejali i bore su beležile godine u gornji deo njihovih lica. Starili su od misli, ne od radosti. Znali su da ih Jevreji zovu Edomejima; oni sami zvali su se solju. Treba mnogo vremena da čovek potroši šaku soli – mislili su i bili strpljivi. Nosili su dva znaka: znak jagnjeta i znak ribe. Jagnjetu su davali kolače umešene suzom, ribi prsten od testa, jer ona je nevesta duše. Trebalo je da prođe dugo vreme – četiri do pet pokolenja dok jedan od njih nije rekao:

Najviše volim drvo koje govori; samo ono donosi dvostruki rod i može se na njemu razlikovati tišina od ćutanja. Jer, čovek sa srcem punim ćutanja i čovek sa srcem punim tišine ne mogu biti slični

Taj koji je to rekao bio je iz Antiohije, i umro je ne sastavivši zube u zubima jedne zveri, bez straha i mržnje zajedno sa svojim saplemenikom Ignjatijem u Rimu 107. godine. Kao što se iz zrna pšenice ne vidi šta je sve u njemu zapisano, a zapisano je kakav će biti klas, kolika strnjika i koliko novih zrna donosi, tako se ni iz njegove rečenice nije moglo ništa iščitati unapred, ali je u njoj već bilo zapisano sve.

Malo sna kada bi naišlo na njih bilo je pravo spasenje od užasa u kojem su bili prinuđeni da žive. Ali i u snovima na njih su navaljivale strahote, zveri pegavih usana s pupkovima umesto očiju, i oni su kao davlje- nik na suho pokušavali da se dokopaju jave, mada su ih talasi snova vrteli u krug. Tako dodavano izmedu dve more, proganjano iz jave u san i iz sna na javu, njihovo telo bilo je jedina veza izmedu te dve vrste užasa. Oni su bili pošta. I nisu znali da ih i snovi i edikti Septimija Severa, Maksima Tračkog Decija i Valerija teraju da se sklone pravo pod drvo iz one rečenice.