Išao je, kazao je Rajić, kod prijatelja Ivana Kalabe u Karlovce, one Sremske. Kalaba je bio fotograf opsednut motivima Karlovaca pod snegom i vinogradâ pod snegom i Fruške gore pod snegom, i uopšte sve su njegove fotografije bile zimske kao da ostala godišnja doba nisu ni postojala. Ali, kada je tamo stigao, u Karlovce, zatekao ga je u postolarskoj radionici, sa musavom pregačom vezanom oko struka i sa rukama prljavim od imalina i rabljene, izgažene kože. Te ruke se više nisu mogle oprati.

A i Karlovci su bili čudni; ličili su na grad u kome sneg nikada ne pada. Kalaba mu je kazao, kazao je Rajić, da će prvo ručati ono što je njegova mati spremila, a potom će sići do mora i kupaće se po ovom lepom danu. Uživaće na suncu. I zaista, on je, Rajić, kazao je, osetio miris mora.

Kalabina je majka bila okretna i mladolika, zapravo činilo se kao da mu je kćerka, možda čak i unuka; jedva da je imala dvadeset godina i bila je veoma lepa. Jeli su mnogo povrća, patlidžana, tikvica, šargarepe i celera, i mesa, čudnog mesa sa tankim koščicama polomljenih rebara. Njemu se, kazao je Rajić, činilo kao da jedu dete, neku preklanu bebu i slatkasti ukus tog mesa ga je uznemiravao, a Kalaba i mlada mati mu samo su se smejali i obećavali da će sve razjasniti. Neće sada, kazali su, da kvare iznenađenje.