1.
Nije na dnu svake rupe Zemlja Čuda. Život se nastavlja, kao sapunica. Ustajem u sedam, budim se u osam. Hrfššiihhhhfšš… Jebo me Tito ako ti nisi komunjara. Pokretna kolekcija plastičnog mesinga. Dajem otkaz!

Prvo začujemo tapkanje njenih bosih stopala po rasušenom parketu, potom nas zaslijepi svjetlo, onda osjetimo njena koljena u slabinama, najzad se uvuče pod pokrivač između nas i kaže:
– Ko će mi čitati?
– Šta?
– Uspavanu ljepoticu.
– To znaš napamet.
– Čitaj mi.
– “Nekada davno, u zemlji dalekoj, živeli su kralj i kraljica…”
Znam redoslijed. Na petoj strani pitaće me šta je lomača…
– Šta je lomača?
– Velika vatra.
Na šestoj tražiće da joj pokažem Sunčicu…
– Ko je Sunčica?
– Ova u sredini.
– Nije, nego ova debela.
– Pa što pitaš kad znaš?
– Čitaj dalje.
– “I tako prođe punih petnaest godina. Uoči šesnaestog rođendana, kada je trebalo da Ružica napusti kolibu i vrati se u dvor, u kolibi je vladala velika živost.”
Gubim strpljenje. Zla vještica Grdana lijepo je rekla “na dan tvog šesnaestog rođendana ubošćeš se na vreteno…” Zašto su ove tri glupače odvele jadnu djevojčicu u šumu, držale je odvojenu od majke i oca šesnaest bezopasnih godina, a na taj najopasniji dan vratile je u dvorac, i još se glupirale sa novom haljinom i tortom? Osim što je bio rasista, Dizni je trajno unesrećio generacije razmažene djece. Ovako ispričana, ova bajka je smeće. Njen zadatak je da mozak moje djevojčice svede na dimenzije Barbikine glave. Ne mogu da učestvujem u tome.
– Čitaj dalje.
– “Za to vreme nesrećna Ružica sedela je u svojoj sobi i gorko kakala.”
– Fino čitaj!
– “I gorko plakala. Odjednom, dopre do nje neka tiha melodija koja je oraspoloži. Melodija je pozivala i mamila. Ružica u tom času priđe kretenu.”
– Fino čitaj!
– Vretenu.

Ne želim da moja kćer bude nesretna zato što nema plave uvojke, velike grudi, dugačke noge, mala stopala, ogorčena na mene što ja nisam Matel a ona princeza. Život nije Diznilend. Ne može se od svega napraviti crtani mjuzikl. Nije na dnu svake rupe Zemlja Čuda, nije svaka djevojčica Alisa, i nije svaki san bajka.

Djevojčica spava.
Eva je tamo, na drugom kraju kreveta. Ako pružim ruku, mogu je dodirnuti. Već sam se navikao na njen miris, na njeno disanje, na ukus njenih usana. Mogu osjetiti, u mislima, kao da je stvarno ljubim ili dodirujem, svaki dio njenog tijela. I dobro da je djevojčica između nas – ne moram pružiti ruku. U našim zagrljajima nema više radosti. To je prestao biti razgovor dodirima i poljupcima, pretvorilo se, ne znam kako i kad, u ćutanje i tjeskobu. Kao šetnja u jesen kroz hrpe lišća okorjele mrazom. Žmirimo u mraku, a kad se grlimo, kao da činimo uslugu jedno drugom, grlimo prazne ljušture u kojima se čak ni lažni talasi više ne čuju. Svaku noć tišina je sve dublja i mrak sve gušći. Brujanje aviona koji odlaze da bombarduju Jugoslaviju ponekad prekine tu tišinu i podsjeti nas na tutanj topova i štektanje granata. Preživjeli smo opsadu Sarajeva, beba je postala djevojčica, opet voda kaplje iz slavina, zidovi su bijeli, okna zastakljena, dobijamo poštu, idemo na posao, rat se pretvara u dragu uspomenu, život se nastavlja. Kao sapunica.
Ustajem.

Ustajem u sedam, budim se u osam.

Odvrnem slavinu, poprska me tuš. Opet si zaboravila da ga zatvoriš!I tebi su ostale sinoć dlake na sapunu. Ti si iscijedila kalodont iz sredine. Ti si ostavio slivnik začepljen. Ti si uključila bojler na skupoj struji. Ti si ulazio u cipelama. Nisi stavila poklopac na šerpu. Opet sam našla tvoje nokte na stolu. Ispali su iz pepeljare. Nisi obrisao poklopac šolje. I nikad ne opereš četku. I opet si ostavio prljave čarape nasred sobe.
Ima razgovora koje je bolje ne započinjati.
Sjedimo, pijemo kafu, ćutimo. Dvoje stranaca koji putuju istim vozom u različitim smjerovima. Dvije mehaničke igračke sa slomljenim oprugama. Dva đepeta u utrobi kita. Ona čita svoj kalendar s porukama mudrosti. Ja slušam radio.

Tvoojaa pjesma nek mee uvijeek kraaasii, zdravoo Bosno, uuuuuvijek zdraaavo daaasi… hrfššiihhhhfšš… Ako građani ne moraju kupiti od direktora televizije antene i televizore, ne vidim zašto bi od direktora pokopnog preduzeća morali kupovati sanduke i ostalu pogrebnu… hrfššiihhhhfšš… Šarm Istoka u srcu Evrope, restoran… hrfššiihhhhfšš… Kefir; vlašićki sir; žilavka; blatina; smrljak; Kupujte domaće… hrfššiihhhhfšš… glasi: Bosna i Hercegovina ima 50.000: a) kilometara autoputa; b) članova narodne biblioteke; c) činovnika. Naši telefoni su… hrfššiihhhhfšš… Mojee ruže nema više da se kitim njoome, ubode me i ostavi bol na srcuu moomeee… Harmonika svud se glasno čuuujee, svud se pjeva, svudaa ašikuuujee… S tobom ću se vjeečnooo pooonosiitii, Bosno moooja, cvijete pooonosiitii… hrfššiihhhhfšš… za ekomomsko propagandne poruke…