Sidin na bilo žalo ispod bora. Noge toćan u moru, tilo san izložija suncu, samo je glava u debeloj ladovini. Sunce se užgalo, pali, žeže, arija titra, blišćidu mi koluri ka da gledan kroz suzne oči. oli mi se ovo znoj sa čela cidi a more bit i da plačen od dragosti, lipote, milinja… Ča je lipo, bože moj! Ništa novo, sve je isto, miljardu puti sve san ovo vidija, doživija i nikad me nije štufalo, uvik mi je iznova lipo.

Cvrčki se raspivali, poludili su, ne cvrčidu nego baš zviždu ka da i oni jemadu razglas i pojačala. Uz mene na žalo doplivale su dvi male Lolite. Nasukale se uz moje noge. Gole su.

S live mi strane leži jedna lipa crnokosa cura. Sva je svuda podjednako opaljena od sunca. Fine duge noge, sitni trokut blistavi crni ricasti dlačic, struk uzak a sise krupne sa ružičastin vršcima koji su se rasprsli ka dijamanti. Bože moj, kako joj je koža glatka, liša. Miris jon ćutin: blagi ženski pot i naranča. Zavidin suncu koje svaku može opalit.

S druge strane, šoto lumbrelini, nika njemačka famija. Na njoj slojevi sala. Interesantno: nju sunce nije opalilo nego ju je izrigalo, izgrizlo, izmaćalo.