Ecce homo – Friedrich Nietzsche

Stanje proizvoda: vrlo dobro, korišteno.

Iz predgovora naslova Ecce homo:

Na­pi­sa­no pet-šest ne­de­lja pre pot­pu­ne pa­ra­li­ze, a za­če­to u jed­nom mo­men­tu lič­ne sve­ča­no­sti i sve­tle sun­ča­ne je­se­ni, Ec­ce ho­mo je bi­lo po­sled­nje de­lo Ni­če­o­vo, po­sled­nji grč sve­snog ži­vo­ta, ne „pred­go­vor ko­ji si­pa va­tru“ za jed­no no­vo stva­ra­nje, ne­go epi­log sve­ga što je on imao da dâ. “Ko sam ja? Čujte me! Ja sam Ovaj i Onaj. Ja nisam, na primer, nikakav bauk, moralno strašilo, ja sam, štaviše, suprotna priroda vrsti čoveka, koju je vrstu svet dosad obožavao kao punu vrlinu.”

Ko zna udisati vazduh mojih spisa, zna da je to vazduh visina, jak vazduh. Za nj čovek mora biti stvoren, inače nije mala opasnost da se u njemu prehladi. Led je blizu, usamljenost je strahovita ali kako mimo leže sve stvari u svetlosti! Kako se slobodno diše! Koliko se mnogo oseća pod sobom!

Filozofija, kako sam je ja dosad razumeo i proživeo, to je dobrovoljno življenje u ledu i na visokim planinama – traženje svega tudega i dostojnog ispitivanja u životu, svega onoga, što je moral do sada proklinjao. Iz dugog iskustva, koje je dalo jedno takvo putovanje u zabranjenom, naučio sam da sasvim drukčije posmatram uzroke, zbog kojih se do sada moralisalo i idealisalo, nego što bi to možda bilo prijatno: prikrivena istorija filozofa, psihologija njihovih velikih imena došla je za me na videlo.

Koliko istine podnosi, na koliko se istine usuduje jedan duh? to je postajalo za mene sve više pravo merilo vrednosti. Zabluda (vera u ideal) nije slepoća, zabluda je kukavičluk… Svaki dobitak, svaki ko- rak napred u saznanju proizlazi iz hrabrosti, iz tvrdoće prema sebi, iz čistoće prema sebi… Ja ne pobijam ideale, oblačim samo rukavice pred njima… Nitimur in vetitum: u tom će znaku pobediti jednom moja filozofija, jer se dosad zabranjivala načelno uvek samo istina.