Lefebvre [ləfε:’vʀ], Henri, francuski filozof i sociolog (Hagetmau, 16. VI. 1901 – Pau, 29. VI. 1991). Bio je profesor sociologije u Strasbourgu, a od 1967. u Parizu (Nanterre). Ima počasni doktorat Sveučilišta u Zagrebu (1976). Od 1920-ih sudjelovao je u komunističkom pokretu. Nakon II. svjetskog rata razišao se sa službenim ideološkim stajalištima Komunističke partije Francuske. Svojim kompleksnim i kritičkim pristupom znatno je pridonio razvoju suvremene sociologije, osobito analize svakodnevnoga života. Lefebvre analizira oblike otuđenja ideja u građanskom društvu te pokazuje kako politika, filozofija i religija postaju parcijalni i stoga iskrivljeni oblici društvenog djelovanja.

One su otuđene od vlastitoga sadržaja i smisla, a taj je u svakidašnjem životu. Svaki od tih oblika djelovanja nastoji nametnuti sveobuhvatne odgovore pa se zato u građanskom društvu pojavljuje inverzija vrijednosti: racionalizam nastupa protiv razuma, individualizam protiv individue, nacionalizam protiv nacije i sl. Time i svakidašnji život gubi svoju dubinsku dimenziju i troši se u besciljnosti.

Lefebvreova dijalektička kritika usmjerena je ponovnom otkrivanju humanoga smisla ljudskoga opstanka, a taj se može otkriti samo u revolucionarnoj dimenziji mišljenja u kojoj sociološka analiza otuđenih razina društvenog totaliteta prerasta u revolucionarnu filozofiju razotuđenja. Autor je mnogobrojnih filozofskih i socioloških studija. Glavna djela: Mistificirana svijest (La Conscience mystifiée, 1936), Dijalektički materijalizam (Le Matérialisme dialectique, 1939), Descartes (1947), Pascal (1949), Diderot (1949), Aktualni problemi marksizma (Les Problèmes actuels du marxisme, 1958), Kritika svakidašnjega života (Critique de la vie quotidienne, I–III, 1958–81), Suma i ostatak (La Somme et le Reste, 1959), Uvod u modernost (Introduction à la modernité, 1959), Marxova sociologija (Sociologie de Marx, 1968), Urbana revolucija (La Révolution urbaine, 1970), Protiv strukturalističke ideologije (Contre l’idéologie structuraliste, 1975), O državi (De l’État, I–III, 1976–78) i Povratak dijalektike (Le Retour de la dialectique, 1988).