I opet ta Čarna. Čarna Popović. Tri knjige za tri godine. Laik, amater, budala koji ne poznaje Čarninu poeziju, mogao bi lako pomisliti kako je to suviše kratak period da bi se poezijom napunile tri pesničke zbirke. Čarna pripada novoj generaciji srbijanskih pesnika koji nagoveštavaju drugačiju komunikaciju – hiperkomunikaciju koja brzinom potvrđuje kvalitet i koja presreće sve što smo mislili da znamo o poeziji.

Treća knjiga Čarne Popović je potresna priča o ljubavi koja će promeniti vaš život, makar u naredna tri dana. Zbirka poezije „Belo blato“ u dobroj meri odgovara na sve što smo ikada hteli da znamo o tom osećanju. Pesnikinja ne progovara metajezikom (metajezik na području ljubavi bio bi svaki distancirani ili objektivni stav kojim bi zaljubljeni subjekt govorio o svom osećaju ljubavi), već sa ironijskim otklonom i ponegde fantastičnim prelazima istovremeno biva i subjekat i objekat ljubavi. Ona može biti zaljubljena i istovremeno biti izvan ljubavi, to je svojevrsni hibrid ljubavi, mutirana strast kako pesnikinja kaže  u pesmi Antiklimaks.

Ali, „Belo blato“ je i knjiga sačinjena od fragmentarne poezije koja traga za prisutnošću večito odsutnog drugog,za „prisustvo(m) osobe koja misli i oseća“ (V.B. Jejts). Poezija Čarne Popović u „Belom blatu“ je takođe potraga za saučesnikom. Ta ljubav o kojoj se govori iz oznojenih petinih žila metamorforzira kroz „Belo blato“. Ponekad je to blaga, prijateljska ljubav (nalik grčkoj), a češće ljubav koja ostavlja čoveka da hoda bez ruku i nogu.